Uvod
Nakon dužeg perioda, konačno se poklope sve kockice da obiđemo ovaj prirodni fenomen, međutim, želja u meni je pomalo utihnula. Sve one stvari koje sam pročitao o pećini su već izbledele u mojoj memoriji i tog vedrog dana došao sam gotovo kompletno nepripremljen na iskustvo koje me čeka.Opšteinformativni razgovor sa vodičima nije mi pomogao da se uključim u ono što ću proživeti tog dana, valjda sam bio malo i odsutan. Čekali smo još jednu grupu koja će nam se pridružiti, oni navodno dolaze da digitalizuju pećinu(pf, šta god to značilo), a zatim još jednog pojedinca, pa je moje strpljenje izmicalo. Odustao sam kompletno od tog dana sa pomišlju:"ma ajde, šta god, kad sam već...".
Prva stvar koja me je obradovala je da je grupa koja je dolazila zapravo bila predvođena mojim profesorom sa fakulteta(jer, ko će pa moći uopšte da digitalizuje pećinu), a druga stvar je da je taj pojedinac veoma fin i učtiv, nadasve dobar čovek, vidi se da ima dobru dušu. Dali su nam neka odela, jedva se uvukosmo u zaštitnu opremu, pa put pod noge do pećine, vidno skeptičan...
Prvi susret sa ulazom
Ok, mrak, pećina, šta god... ulazimo, palimo lampe na glavi, jedan po jedan... ljudi oko mene komentarišu da je pećina neuređena, mada to do mog mozga nekako i ne stiže, hodam besciljno, kao ovca u stadu. Ha, neki kanap... moramo da se spuštamo... pogled dole: opa, bogami...
Ma hajde, ja sam seosko dete (kao)... Prvobitno iz želje da ne ispadnem kukavica, prepun lažnog samopouzdanja, hvatam se i silazim... Okej, nije bilo preteško... Interesantan fenomen se počeo nazirati u mojoj perspektivi oko ove avanture:"ovo možda i bude zabavno, ko zna...". Sa novopečenim avanturističkim duhom, ali i dalje skeptičan, nastavljam dalje... prolazi minut, prolazi 5 minuta... vodič priča naglas, njegov glas odjekuje nepravilnim zidovima pećine... prolazi 10 minuta... čekaj, koliko minuta? Shvatam - pojam o vremenu mi se totalno izgubio... prvi instinktivni odgovor na tu spoznaju je bio strah koji je vrlo brzo ispario i zamenila ga je, najpreciznije rečeno, najčistija sloboda koju sam osetio otkako sam bio dete. Hodamo, naracija vodiča nastavlja, nije mi hladno, nije me strah, nisam skeptičan, nisam nervozan - samo sam slobodan. Čudno, zar ne?
Pre nego što nastavimo...
Na svega 14 kilometara od centra Niša, nedaleko od sela Cerje, nalazi se jedan od najzanimljivijih prirodnih dragulja našeg kraja.
Cerjanska pećina, poznata i kao Provalija, predstavlja ogroman podzemni sistem hodnika, kanala i dvorana koji se milionima godina oblikovao daleko od ljudskih očiju.
Prema procenama geologa, nastala je pre više od dva miliona godina, a koliko je zapravo velika još uvek nije u potpunosti poznato.
Do sada je istraženo 7.149 metara pećinskih kanala, što Cerjansku pećinu svrstava među najduže istražene pećinske sisteme u Srbiji. Ipak, istraživači veruju da se njeni podzemni prolazi nastavljaju i dalje.
Natrag pod zemlju
Malo penjanja, malo spuštanja, NEMA SKAKANJA - vodiči su, po mom mišljenju, bili prestrogi (u retrospektivi apsolutno nisu), jer sam se tada osećao kao da, na neki način, ograničavaju moju novospoznanu slobodu. Iskoristiću svu svoju artikulaciju da probam da vam dočaram pojam o kome vam pišem, znajući da to činim uzalud, ali možda, i samo možda, možete da osetite delić te slobode:zatvorite oči i zamislite sebe kao malog princa, koji skače sa planete na planetu, u beskonačnom kosmosu, nedodirljiv od okova obaveza, tuđih mišljenja i, najbitnije, vremena. Analogno toj slici, vi skačete sa kamena na kamen, u beskonačnom ste kosmosu pećinskih nakita, pojam o vremenu vam se davno izgubio, a signala nema, pa vas obaveze ne mogu zamarati. Ako ste uspešno zamislili ovo, čestitam, osetili ste delić onoga što biste osetili u ovoj avanturi.
Eeeh, gde je sad onaj nervozni skeptik sa početka? Totalno je utonuo u lepote valova koje je voda kreirala MILIONIMA godina, zanesen stalagmitima i stalaktitima koji mirno vise i čekaju da ih ljudi posete i da im se dive. A kako i ne bi? Iz slobode koju osećam hodajući kroz vodu do struka rađa se totalno nova dimenzija u kojoj je bitno sve što nama u svakodnevnici predstavlja distrakciju ili, što bi englezi rekli, nuisance. 
Zaključak
"Koliko ima do kraja?", pitam totalno zbunjeno, znajući da smo prošli 1000 metara i da se sada vraćamo nazad istim putem... na neki čudan način, ne želim da se ovo iskustvo završi... da, apsurdno je, zašto bi uopšte ikad pomislio da želiš da ostaneš u blatnjavoj, hladnoj pećini čak i minut duže nego što moraš?Ostavljam vas sa ovim pitanjem, ali odgovor ne tražite u racionalnom umu ili nekoj teoriji - posetite Cerjansku pećinu i odgovor će vam sam doći.